Neki bi rekli da pitanje i nije pitanje, drugi, pak, spremno odgovorili: male plate, nizak životni standard, težnja ka lakšem i boljem životu… Ali, emigracija iz Srbije poprima mere egzodusa, ona je fenomen sa kompleksnim uzrocima. A onda i rešenje
ovog problema zahteva sistemske mere, duboke promene.
Stručna javnost u Srbiji već dosta dugo upozorava da se trend odlaska radnika u inostranstvo, posebno u Nemačku, samo pojačava. Analiziraju se motivi, okolnosti u kojima se ljudi odlučuju da odu iz Srbije, pa se tako uvidja da ekonomski motivi jesu dominantni, ali praćeni nizom drugih, ne manje važnih razloga.
Za nemački Dojče vele rezultate analiza ovog stanja izneo je Vladimir Petronijević, direktor Grupe 484:
„Vi sa jedne strane imate odlazak visoko obrazovanih kadrova, koji u odlasku vide priliku da profesionalno napreduju, ali i da finansijski obezbede svoje porodice. A sa druge imate nisko obrazovane kadrove koji u sistemu azila – koji inače neće dobiti – na primer u Nemačkoj, vide priliku da obezbede svoju osnovnu egzistenciju. Nemačka je u oba slučaja u samom vrhu atraktivnosti za emigraciju iz Srbije“.
Uz ove primarne ekonomske motive postoji i nešto drugo, što Petronijević ovako definiše:
„Ljudi su nezadovoljni kvalitetom života u Srbiji u nekom dubljem, suštinskom smislu. Pre svega su nezadovoljni jednim sistemom vrednosti koji se ne menja na ovim prostorima, a nametnut je još devedesetih godina, kada su mnoge stvari koje bi trebalo da budu na dnu – isplivale na površinu. Jednostavno, ljudi traže jedan uređen sistem u kome se život odvija na jedan normalan način“
Kao ilustracija ovog stanja, stoji činjenica da je u Srbiji postalo gotovo nemoguće bilo šta učiniti, a da se ne pojuri za poznanstvom i vezom. Naopaki sistem vrednosti potpuno je marginalizovao društvenu nadgradnju. Zauzvrat, partokratski sistem uslovljava svaki životni i profesionalni uspeh partijskom pripadnošću.
I ekonomista Milan Kovačević apostrofira ove okolnosti kao jedan od glavnih uzroka odlaska iz Srbije:
. „Takva situacija je pre svega u javnom sektoru, iako toga ima i u privatnom sektoru koji je nastao iz procesa privatizacije. Vi imate vlast koja se samo brine da kontroliše medije, a onda u takvoj situaciji nemate ni pritisak od naroda da se to promeni. A onda u nekim sektorima poput medicine, iz kojeg je recimo veliki broj odlazaka u Nemačku, imate kadrovska postavljenja koja izazivaju revolt kod zaposlenih, jer nije reč o stručnjacima koji su u vrhu svoje profesije. Sve se to može ubrojiti u razloge za odlazak.“
Čini se da se država svojim merama i instrumentima nekako sporo suprotstavlja ovm problemu, čije demografske i socijalne posledice možemo teško sagledati. A moramo iskreno reći da joj i mogućnosti nisu velike, sa prosečnom zaradom od 400 evra. Mere države postoje u pokušaju da se IT sektoru obezbedi poslovanje u Srbiji.
Naravno, treba podsetiti da su globalne migracije jedno od glavnih obeležja savremenog trenutka, pa tako i Srbija nije zaobidjena. Prema Vladiniru Petronijeviću naš problem je u sledećem:
„Migracija u Srbiji u najvećem broju slučajeva karta u jednom pravcu. Ne postoji ono što zovemo cirkularnom migracijom. Nije, dakle, problem što ljudi odlaze, mobilnost je na kraju krajeva osnova Evropske unije, već to što se ne vraćaju i nemaju kontakte sa zemljom porekla kada jednom odu. Oni neka znanja mogu steći samo na Zapadu, ali je pravo pitanje zašto mi ta znanja ne koristimo u Srbiji“.
( izvor: Dojče vele )
