Više decenija unazad gastarbajteri, pristigli sa raznih strana, imaju vrlo značajnu ulogu u stvaranju nemačkog privrednog čuda, ali se čini da je tek nedavna izložba u Manhajmu, pod nazivom “O dolasku, odlasku i ostanku” posvetila pažnju i dala zasluženo priznanje ovim ljudima.
Izložbu je postavio Centar za medjunarodno kulturno obrazovanje,, kao 18 ogromnih foto portreta izloženih na centralnim lokacijama Manhajma, dok posetioci imaju priliku da gledaju video intervjue sa protagonistima.
Kako šefica projekta kaže, izložba pokazuje da iza anonimnog izraza “gastarbajter” stoje vrlo osobene životne priče i ljudske sudbine.
Najpre su stizali radnici iz DDR
Pedesetih godina prošlog veka Nemačka je već bila na putu snažnog privrednog razvoja, a potrebe za radnom snagom zadovoljavala je dolaskom radnika iz socijalističke Istočne Nemačke ( DDR ). Podizanjem Berlinskog zida tog izvora radne snage više nije bilo, pa je Zapadna Nemačka radno angažovala gotovo dva miliona radnika iz Italije.
Zanimljivo je da su u to vreme i zapadnonemačke vlasti, ali i migranti koji su došli u Nemačku da rade, očekivali da će tu provesti nekoliko godina, pa se vratiti u svoje matične zemlje.
No, životi mnogih od njih krenuli su drugim tokom, pa su ostali u Nemačkoj, a stigli su i članovi porodica radnika. Tako su oni postali pioniri moderne useljeničke zemlje Savezne Republike Nemačke.
Put od juga Italije do Folksvagena
Medju mnogim radnicima pedesetih godina iz Italije je u Nemačku stigao i Lorenco Aneze. Posle početnog angažmana na farmi, u jednom selu, u vrlo skromnim uslovima života, zahvaljujući svojoj upornosti stigao je do dugo željenog rada u Folksvagenu.
“U Nemačkoj mi ne nedostaje ništa materijalno, ali ponekad mi nedostaje toplina. Ljudi ovde jednostavno nisu tako otvoreni i pristupačni kao u Italiji. S vremena na vreme poželim da ljudi u Nemačkoj malo više prilaze jedni drugima. Ali, uprkos svemu, nema govora o povratku u Italiju.“ Ovako Lorenco vidi svoj život u Nemačkoj.
Doći, otići, ostati
Upravo ove reči izražavaju ambivalentan odnos mnogih gastarbajtera koji su došli u Nemačku. Kao što je značajan broj onih koji pri dolasku nisu planirali da ostanu u Nemačkoj, tako je mnogo onih koji su se vratili kući.
Podaci kažu da se od 860.000 turskih radnika koji su do 1973.godine došli u Nemačku čak 500.000 vratilo svojim kućama.
Gastarbajteri i shvatanje domovine
Životna priča Turčina Hizira Ojmaka svedoči o prilično čestoj pojavi da dolazak ili povratak iz Nemačke mnogih gastarbajtera nije bio uvek njihova lična odluka, već je donesena pod uticajem porodice, pa i šire okoline.
„Ali selo se okupilo i odlučilo da me tamo pošalje. Imao sam tada 15 ili 16 godina. Zašto sam odlučio da ostanem ovde? Da sam se vratio u Tursku, svi bi me pitali: Da te nisu izbacili iz Nemačke?“
Ovaj Turčin je u prilog odluci da ostane u Nemačkoj dao i svoje shvatanje domovine:
„Jednom sam o tome razgovarao s našim gradonačelnikom Manhajma. Rekao sam mu da nam srca kucaju dva puta: kada smo u Nemačkoj, ona kucaju za Nemačku, a kad pomislimo na Tursku, onda kucaju za Tursku. Biću iskren, ne bih želeo da odustanem ni od jedne, ni od druge zemlje. Za mene su i Nemačka i Turska moj dom.“
U Nemačkoj svi imaju fer šansu
Pre 18 godina u Nemačku je došla naša sunarodnica Ljubica Mitrović. Ona o svom gastarbajterskom iskustvu ovako govori:
„Ova zemlja je u međuvremenu postala moj domovina. Ali to je još uvek i Srbija. Srećna sam zbog toga što imam dve domovine. Moram da odam priznanje Nemcima, svima daju fer šansu. Svako ko želi da se uključi u društvo, uspeće u tome. Samo, ponekad mi je krivo što se stalno pominje moje migrantsko poreklo.”
Sumirajući životne priče ovih gastarbajtera, šefica projekta podvlači:
“Bez njih, obnova i ekonomsko čudo ne bi bili mogući. A i oni se veoma snažno identifikuju sa Nemačkom“.
( izvor: Dojče vele )
