Категорија: Moja priča iz inostranstva

Moja priča iz inostranstva.

Šta doživljavaju sezonski radnici u Nemačkoj zbog epidemije COVID-19 ?
Pandemja COVID 19 polako slabi, mere zaštite od pandemije se postepeno ukidaju, pa gradjani osećaju olakšanje i veruju u skori povratak životu koji su živeli. No, suočavanje sa posledicama tek sledi. A razmere štete, izgleda, premašuju sva očekivanja!
I dok će se gubici na nivou država i vlada tek analizirati, sabirati i procenjivati, mnogo je onih koji surovo i bolno već trpe posledice pandemije. Čini se da, kao i mnogo puta, oni sa najmanjim primanjima prvi ostanu i bez tih skromnih prihoda.
Šta doživljavaju sezonski radnici u Nemačkoj?
Godinama u sezoni poljoprivrednih radova više stotina hiljada sezonskih radnika iz Istočne Evrope i zemalja Zapadnog Balkana dolazi u Nemačku i tu obavlja raznovrsne poslove. Ove godine, medju njima je i 240 sezonskih radnika iz Rumunije koji su radili na gazdinstvu koje je bankrotiralo.
Mnogi od njih dolaze više godina na ovo gazdinstvo blizu Bona i tu beru špargle i jagode. Ove godine ostali su bez nadnica i za pomoć se obratili konzulatu u Bonu. Skromnu pomoć u hrani i novcu su dobili, kao i obećanje da će države to rešiti.
Sezonci iz Rumunije su prošli teške dane
Propast gazdinstva, nesigurnost, protesti u kojima su ih podržali anarhisti iz Bona i druge levičarske grupice, novinari koji traže atraktivne teme – sve su to prošli ovi radnici. A stigli su u Nemačku u uverenju da će, kao i ranije, uspešno raditi, da će žetva dobro proći, gazdinstvo ostvariti dobar prihod, a oni pristojno zaraditi i vratiti se u svoju zemlju.
Pandemija je sve poremetila. Ugostiteljski objekti su dugo bili zatvoreni, pa je berba špargli obustavljena, a jagode je bralo znatno manje radnika.
Neki radnici kažu da su za svoj rad do sada dobili 5 evra, neki 150 evra, neki se žale da im gazdinstvo duguje 1.200 evra. Teško je proveriti koliko vlasnik gazdinstva duguje radnicima. Žale se i da im je za smeštaj i hranu ove godine naplaćeno znatno više nego ranije.
U kakvim uslovima sezonci rade i žive?
Ovi sezonci iz Rumunije bili su smešteni u kontejneru, kraj postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. O uslovima kažu:
„Pirinač je bio još polusmrznut, a salama za doručak je ponekad bila pokvarena. Ništa drugo iz kuhinje nije smelo da se dira, svako je dobijao samo po porciju“.
Da li se uvek poštuje minimalna zarada u Nemačkoj?
Nemački sindikalci, oni iz Industrijskog sindikata koji pokrivaju i oblast poljoprivrede, kažu da slučaj ovog gazdinstva nije usamljen. „Često se susrećemo sa različitim metodama kako se zaobilazi zakonski propisana minimalna cena rada“, kažu sindikalaci.
Neki poslodavci plate radnike po učinku, a potom im tu zaradu umanje za smeštaj i hranu znatno iznad iznosa koji je dogovoren. Nekada se I jezička barijera, odnosno nedovoljno poznavanje jezika koristi za manipulaciju sezonskim radnicima.
Kakav je, zapravo, položaj ovih sezonaca?
Možda na to pitanje najbolji odgovor daje radnica koja, iako ne zna kako će se sve ovo završiti, planira da i sledećeg proleća dodje u Nemačku, samo na neko drugo gazdinstvo.
( izvor: Dojče vele )
25. мај 2020.
PRVA ISKUSTVA SRPSKIH NEGOVATELJA U NEMAČKOJ
Dok je Nemačka i sa najvišeg nivoa alarmantno i sa zabrinutošću govorila o rastućem problemu obezbedjenja radne snage koja bi brinula o starim i bolesnim, za mnoge ljude u Srbiji je posao negovatelja u Nemačkoj postao vrlo atraktivan cilj.
Naravno, Nemačka je sveobuhvatno i široko krenula u traženje pravih rešenja problema nedostatka negovatelja. Treba imati na umu da je reč o specifičnim poslovima koji se rade sa ljudima koji imaju specifične potrebe, navike,kulturu i, naravno, često ozbiljne zdravstvene probleme. Tako kandidat za posao negovatelja mora da ispuni brojne uslove.
I posle obavljenih priprema i učenja nemačkog jezika, prva grupa srpskih negovatelja krenula je put Nemačke, da započne novi posao, život izvan Srbije. Već ovih dana frankfurtski list Frankfurter rundšau piše o prvim iskustvima srpskih negovatelja, njih trinaestoro, koji su stigli na jednu frankfurtsku kliniku. Za pomoć i njihovu lakšu integraciju zadužena je naša sunarodnica sa dugim stažom u Nemačkoj.
Ko su radnici koji su došli u Nemačku?
Medju njima je bračni par medicinskih radnika, sa iskustvom stečenim na našoj Vojno medicinskoj akademiji. I sa zaradom od tri stotine evra mesečno! “Toliko treba da radite da bi ste kupili mašini za veš”, kažu oni i dodaju: “Kupiti auto ili otići na odmor, to sebi jedva mogu priuštiti čak i porodice sa dve plate”. Neki drugi su došli ostavivši svoju porodicu u Srbiji, sa nadom da će se što skorije okupiti svi u Nemačkoj.
Odmah po dolasku naših negovatelja trebalo je rešavati problem obezbedjenja stambenog prostora. Tu se i klinika uključila u nalaženje adekvatnog prostora za život, u skladu sa kriterijumom od neophodnih 16 kvadratnih metara po osobi. Inače, radnici su od 18.februara u Frankfurtu i zasad je jedan par našao dvosobni stan. Ostali su u stanovima kraj bolnice, koji dele sa ostalim kolegama.
Sa nestrpljenjem čekaju prvu platu. U Nemačkoj negovatelji početnici zaradjuju 2.635 evra, u bruto iznosu. Iz te zarade plaćaju porez i doprinose, a zarada se može uvećati po osnovu produženog rada, noćnog rada, dodatka za decu.
Prva izneta mišljenja o radu srpskih negovatelja, svakako, imponuju. Tako zamenica direktorke za bolničku negu ove bolnice Korina Šrajer hvali dobro obrazovanje i kaže:
„Nemački jezik su naučili još u Srbiji, svi oni ispunjavaju uslove kako bi prema nemačkim standardima mogli da budu priznati kao negovatelji.Deset negovatelja će raditi na intenzivnoj nezi, jedna od njih u nezi posle anestezije – sve su to oblasti u kojima je posebno teško pronaći osoblje”.
Još dvadeset negovatelja će tokom ove godine posredstvom iste agencije otići na ovu frankfurtsku kliniku.
( izvor: Dojče vele )
5. март 2018.
Moja priča o životu i radu u Norveškoj
Iako je manje prisutna u našim medijima, ova zemlja značajno pobudjuje pažnju onih koji žele više, bolje. Kako stići i kako naći posao u Norveškoj, kolike su zarade u Norveškoj, šta očekivati od zemlje i ljudi, da li je moguće prilagoditi se tamošnjem životu, šta posao znači u Norveškoj?
Nepoznanica je mnogo, pa je iskustvo onih koji su se odvažili i otišli dragoceno. Jedno takvo iskustvo prenela je portalu Nova ekonomija doktor Mirjana Tatarević, neuropsihijatar, koja je posle dvadeset godina rada u psihijatrijskoj bolnici u Beogradu otišla u Norvešku.
Odmah napominje da je motiv njen i njene porodice bio da odgovore izazovima, ostvare više i bolje. Iako je mogućnost koju nudi posao u Norvškoj bila značajna, privukao ih je i sistem vrednosti i unutrašnja uredjenost ove zemlje, podsećao je na nekadašnju Jugoslaviju!
U nalaženju posla pomogla joj je agencija “head hunter” i prvo uputila na kurs norveškog jezika. One koji imaju bojazan da se ovaj čudni jezik može teško savladati ohrabruje da je svakodnevno pohadjala intenzivni tečaj i posle sedam meseci učenja stigla do B2 nivoa znanja.
U želji da još bolje savlada jezik kao osnov dobre komunikacije u poslu i životu, doktorka je nastavila sa učenjem. Posebno napominje brojne dijalekte ovog jezika, medjusobno različite i sve priznate, pa i dalje sluša i uči, raduje se kada razume i ono što Norvžanin sa drugog kraja zemlje promišlja.
Prilagodjavanje na klimu bio je poseban izazov. Bergen u kojem živi je na zapadu Norveške i ima atlansku klimu, sa blagim zimama i kišnim letima. Trajanje dana i noći, svitanje i sumrak su potpuno neobični, sunčani dan prava retkost.
Znatno su se lakše prilagodili na hranu u Norveškoj. Možda je manje raznovrsna od naše i sladja, ali je pravo bogatstvo zdravih, ekoloških namirnica, odgajanih u prirodnim uslovima.
O naravima, mentalitetu i odnosima medju ljudima, čini se, imamo pogrešne predrasude.Norvežani ne pokazuju drskost, bolesnu radoznalost, ali su uvek spremni da saslušaju, ponude pomoć, razumeju probleme drugih ljudi. Na poslu se kolege pozdravljaju, srdačno zagrle kod dužih rastanaka, ispričaju šalu, druže.
„Oni su na poslu jako srdačni i brižni, ali i zahtevni. To je sasvim dobra kombinacija, jer sam ovde došla kao ekspert i jako mi je drago kada vidim koliko doprinosim, koliko utičem na promene i napredak i koliko je moje iskustvo bogato i korisno. S druge strane, znači mi što to prepoznaju i saradnici i kolege i uprava“, priča dr Tatarević.
Možda više od drugih stvari ističe odnose na poslu i najvažniji cilj: sreću na poslu!
„Imaju i naziv za radost na poslu – arbeidsglede. Za to koriste reč trivsel, koju ne mogu doslovno prevesti, a odnosi se na užitak i zadovoljstvo, ‘cvetanje’ na poslu, i to im je jedan od prioriteta. Timsko rešavanje problema, uvažavanje mišljenja, koliko god različito i usamljeno bilo, kao i druženja van posla, samo su neke od metoda kojima se to postiže. Važni dogadaji u životu: venčanja, rođenja, jubilarni rodendani zaposlenih, pa i onaj moj, prošlogodišnji, jubilarni 50-ti, obeležavaju se svečano, uz tortu, cveće, poklone“, prica Mirjana.
Naravno, posebno priča o specifičnostima posla koji radi, polazeći od higijensko tehničkih uslova prostora, metoda lečenja i rada, ali opet sa akcentom na maksimalnom zadovoljstvu pacijenta.
Norveška je zemlja socijalnog blagostanja, zemlja prava, reda i poštovanja.

15. јануар 2018.
Moja priča o traženju posla u Nemačkoj
Mnogo smo puta čuli, pročitali, uočili sličnosti, a na kraju zaključili: svaki je slučaj priča za sebe. Traženje posla u Nemačkoj, determinisano strogim pravilima uredjene zemlje, iziskuje upornost, strpljenje i čvrstu odluku, ali i svest da će svako naći posaao u Nemačkoj na sebi svojstven načim. Nekad lakši, nekad teži.
Tako iskustva onih koji su taj cilj ostvarili mogu biti od izuzetne koristi. Neke će podstaći, ohrabriti, ubrzati, a neke suočiti sa realnošću da ih čekaju brojne prepreke i izazovi na putu do postavljenog cilja.
Naš sunarodnik, inženjer hemije iz Novog Sada, ohrabren informacijama da u Nemačkoj postoji deficit stručnjaka iz takozvanih MINT oblasti (matematika, IT, prirodne nauke i tehnika), krenuo je u potragu za poslom.
I kao što je obećano, kao visokoobrazovani stručnjak dobio je plavu kartu da šest meseci traži posao, a uz nju i subvencije za integracioni kurs, prevoz u gradu, a plaćena mu je i nostrifikacija diplome, koju je dobio za manje od mesec dana. U Agenciji za zapošljavanje pomogli su u sastavljanju CV dokumenta, koji je poslat poslodavcinma.
Tada počinje period čekanja, nadanja, nedoumica. U privatnim agencijama za zapošljavanje nisu bili od velike pomoći u definisanju zanimanja, veština i znanja, pa su i pripreme za intervju neadekvatne.
A konkursi za posao liče jedan na drugi, neprecizni:
„Oglasi su uopšteni tako da onaj ko konkuriše ne zna šta mu je posao za koji se javlja i dokle traje, a svaka fabrika ima ustaljenu patentnu proizvodnju i ja ne mogu na ulici da dobijem informacije o tome šta oni tamo rade“.
Zanimljivo je kako naš sunarodnik opisuje kontakte sa kompanijama:
„Ni tamo niste u mogućnosti da stupite u kontakt s nekim ko zna šta se traži u oglasu, već sa menadžerima ljudskih resursa, koji su više upućeni u to kako da testiraju, nego u znanje kandidata. Firme nisu voljne da vas prime, iako ste deficitarno zanimanje, jer nemaju strpljenja. Oni traže jako dobar jezik, čak i dijelakat, i bez toga ne primaju ni na probni rad, a vi ako ste motivisani, naučićete brzo taj fond reči koji se vrti. Hemija je hemija, a formule su za sve jezike iste. Ja neću držati predavanja, radim s pritiskom i temperaturama, video sam reaktore, mi smo tehnički ljudi i jako se dobro razumemo.“
Uz ove probleme naš sunarodnik je vrlo teško obezbedio smeštaj. Ponuda slobodnih stanova je skromna, pa stanodavci traže na uvid ugovor o zaposlenju i sigurnim mesečnim prihodima. Nije ih lako zadovoljiti, pa je i rodjak našeg sunarodnika morao da pomogne.
Naravno, podseća i na značajne troškove koje je imao tokom tih šest meseci traženja posla: stanarina i komunalni troškovi od 400 do 500 evra, osiguranje od 70 evra, doplata za prevoz od 56 evra, pa za hranu bar 250 evra mesečno…
Rezimirajući sve to, priznaje da Nemačka pruža odredjenu podršku zapošljavanju visokoobrazovanih kadrova, ali još mnogo truda, strpljenja i finansijske potpore mora da pruži sam kandidat.
Posle šest meseci pronašao je oglas u pivarskoj industriji, pa svoju priču završava sa umerenim optimizmom:
„Rekli su da primaju strance i nije neophodno znanje nemačkog jezika. Idem posle praznika, pa ću videti šta će biti.“
( izvor: Dojče vele )
9. јануар 2018.
Vratio se iz Brisela da gradi karijeru u Srbiji
Iako je do zvaničnih podataka teško doći, pouzdano znamo da je mnogo ljudi iz Srbije potražilo svoju sreću negde izvan granica ove zemlje. A ta sreća zna da bude nepredvidiva. One koji se ponovo vrate u svoju zemlju obično prate komentari da se nisu snašli, da nisu uspeli. No, nije uvek tako!
Postoje oni koji su naučili put do uspeha, pa umeju da ga slede i u Srbiji!
Naš mladi sunarodnik Miroslav Ninković ispričao je svoju životnu i profesionalnu priču saradnicima portala Nova ekonomija. Njegovo iskustvo ohrabruje, vraća veru u uspeh i svetli perspektivu ove zemlje.
Miroslav je još kao student FON-a rado putovao u želji da upozna raznolikost ovog našeg sveta. No, njegova interesovanja su bila šira od mogućnosti koja su pružala kratka putovanja. Da bi upoznao ljude, običaje i navike, profesionalni ambijent, osetio dušu naroda, značilo je živeti i raditi u nekoj zemlji.
Od svog druga, člana AIESEC-a Miroslav je saznao za aktuelnu stručnu plaćenu praksu u inostranstvu koja studentima obezbedjuje posao na odredjeno vreme u firmi u inostranstvu, u željenoj oblasti. Odabrao je da unapredi svoja informatička znanja i iskustva, pa se odlučio za posao u Briselu.
Odabravši ovu firmu, Miroslav je očekivao više senior programera, razvijene projekte i mnogo prilika da uči. Ali, kako to neretko biva, dočekala ga je drugačija situacija. Jedini kolega od koga bi Miroslav učio otišao je iz firme pre nedelju dana, a projekti bili u fazi planiranja, bez potrebnih saradnika.
Vratiti se ili ostati? Odluka Miroslavljeva je bila da prihvati izazov, ostane i prilagodi se. Za poduhvat koji je preduzeo potreban je bio saradnik, koga je Miroslav našao u svom drugu Nikoli, pa ga preporučio firmi. Tako su njih dvojica, zahvaljujući znanju koje su imali, prvi put u životu krenuli da grade nešto od samog početka, od nule. I koliko je izazov bio veliki, toliko je i uspeh bio izuzetan.
Uz poslovni uspeh išao je i život u stranoj zemlji. Okružen studentima iz raznih zemalja, sa svih kontinenata, naučio je da se prilagodjava nepoznatom i neočekivanom, a saznavao i širio svoje vidike. Kako Miroslav kaže, stekao je samopouzdanje, svest da on može i ume, bez čega bi do uspeha na bilo kom planu bilo vrlo teško.

Naravno, život u Briselu, organizovani i uredjeni odnosi, kao i dobra zarada, omogućila su brojna i česta putovanja mladim ljudima koje je Miroslav tamo upoznao. Video je i živeo život bez negativnosti i barijera.
Posle nekoliko godina Miroslav i Nikola su odlučili da se vrate u svoju zemlju i tu rade isti posao, ali u okviru firme koju su sami osnovali. Miroslavljev Codebehind već osmu godinu uspešno radi, kreirajući poslovno okruženje u kojem svako može da razvija svoje sposobnosti i nadje satisfakciju.
Povratak u zemlju motivisan je mnogim razlozima. Način života, medjusobni odnosi, navike i običaji, lepi osećaj pripadnosti, porodično okruženje, veze su koje postoje i neguju se svakom danom našeg života, sa kojima se identifikujemo.
Svrha Miroslavljevog odlaska na praksu bila je sticanje znanja i iskustva u inostranstvu. Shvatio je da može i ume putem uspeha, pa se vratio u svoju zemlju da tu izgradi svoj život, a i zajednicu pomogne.
( izvor: Nova ekonomija )
4. јануар 2018.
MOŽDA ĆE PESMA MOĆI ONO ŠTO POLITIKA, NAUKA NE USPEVAJU?!
I lokalno i globalno nezaposlenost, migracije i sve propratne pojave koje su uz njih predstavljaju jedan od najvećih problema sadašnjeg trenutka. Problem se kvantifikuje, stručnjaci analiziraju, predlažu rešenja, političari obećavaju, ali značajnih pomaka nema. Može li pesma, umetnost da podstakne i pomogne u rešavanju, uputi na kreiranje boljeg sutra?!
Ako zvuči poetski, onda nije samo to. Reč je, u stvari, o umetnički uobličenoj priči, preioznije pesmi, nastaloj i psvećenoj gorućoj temi mladih u Srbiji: otići ili ostati u svojoj zemlji.
Autori i interpretatori su mladi Kikindjani, okupljeni u grupi Vanya Con Trios, koji su već naslovom svoje pesme sažeto definisali problem – “Karta u jednom pravcu,” a precizirano detaljima bilo bi:
„Nevena ima dve diplome i ne zna šta bi s tim, još je nezaposlena. Pasoš i karta u jednom pravcu i kreće sad u tri. Možda zauvek, ko zna?“
O pažnji i naklonosti koju je izazvala pesma nedvosmisleno govori podatak o preko milion pregleda koje spot ima na internetu. Autori to pojašnjavaju ovako:
„Sama pesma govori o tematici koja je svuda prisutna oko nas, ne samo u Kikindi, Srbiji i regionu, nego i šire malo, a to je migracija i tužna priča te migracije, šta se gubi u stvari. S tim se susrećemo na svakom koraku, odlaze i mladi i stariji. Došlo je takvo vreme da to niko ne može da izbegne“.
Ovi mladi ljudi imali su potrebu da kao umetnici ukažu na izuzetnu složenost problema ekonomskih migracija i nesagledivih reperkusija na život pojedinca, porodice.
„Svaka tema je priča za sebe i ima u sebi ono što gubiš i ono što dobijaš time što si primoran da odeš od svojih ljudi i od svoje porodice, a tu se najbezbednije osećaš tu je nekako najlepše“, kaže Milan Ljepoja, basista grupe.
A frontmen grupe Vanja Grastić jasno izražava ideju kojom su vodjeni ovi mladi umetnici:
„Priča je otvorena za interpretaciju. Svako doživaljava tematiku na sebi svojstven ličan način i mi se trudimo da to i ostavimo tako. Ako uklonimo veo misterije, daćemo naše tumačenje, a pesma je tu da pokrene neka važna pitanja i natera ljude da preispitaju sebe i sami nađu rešenje problema“, objašnjava Vanja.
Iza naočigled jednostavne odluke da se ukazana šansa prihvati i ode iz zemlje, stoje brojne dileme, strah, neizvesnost, nova perspektiva, nada, krah ili uspeh. Pitanja upućena društvu, odgovornost, krivci, dokle i kako – o tome Vanja Grastić kaže:
„Za mene je od pitanja postavljenih u spotu najteže ono šta uraditi. Ja mogu da postavim pitanje i ukažem na to da problema ima i da je jasno gde je i u čemu je problem, ali odgovor nije univerzalan. Svako ima drugog krivca, svako ima drugu priču“, priča Vanja.
“Mi smo muzičari i kao muzičari preduzimamo najviše što možemo, a to je da stavljamo umetnost u rok službe i ukazujemo na problematiku.”
Uspeh koji su bend i pesma postigli ohrabrio je ove mlade ljude da ostanu ovde i poruče:
„Promene se dešavaju. Ako načneš neko pitanje, valjda budiš svest u ljudima i onda se svi više okreću ka rešavanju tog problema. Tako svi razmišljamo, zato je valjda i došlo do ovog uspeha“.
( izvor Dojče vele )
27. новембар 2017.
Rad u Švajcarskoj – moja priča
Naći posao u Švajcarskoj je san koji sanjaju mnogi. I bez obzira na činjenicu da je u Nemačkoj i Austriji najviše naših sunarodnika koji su prešli državne granice u potrazi za profesionalnom karijerom, posao u Švajcarskoj čini se kao posebna privilegija.
Poseban status, reputacija koju ova zemlja uživa u svetu već decenijama, temelje se na kvalitetnim poslovima u Švajcarskoj, visokim zaradama i izuzetnom životnom standardu njenih stanovnika.
A šta život i posao u Švajcarskoj pružaju strancima? U tom smislu veoma su zanimljiva i korisna saznanja, iskustva koja je izneo naš sunarodnik Dj.K., posle desetak godina rada u Švajcarskoj.
Naš sunarodnik radi u javnom prevozu,kao vozač autobusa, a svoj posao ovako opisuje:
„Iskustva na mom poslu su pozitivna, zarada nije loša (oko 5.000 CHF neto) imajući u vidu da od obrazovanja imam samo vozačku dozvolu kategorije D, ali zato mogućnosti za napredak postoje, kao i u skoro svakom zanimanju ovde u Švajcarskoj“.
On ovome dodaje i pogodnosti u vidu besplatnog javnog prevoza za njega, odnosno 50% niže cene karata za sve vrste prevoza, za članove njegove porodice. Ističe i značajne naknade na zaradu za prekovremeni rad, rad u dane praznika i noćni rad. Zbog svega toga priznaje da je posao u Švajcarskoj u potpunosti ispunio njegova očekivanja, pa i njegovih kolega.
Naš sunarodnik Dj.K. posebno ističe izuzetno korektan odnos svog poslodavca, kao i odsustvo bilo kakve diskriminacije.
Svoj život ovako opisuje:
„Stan u kojem živimo (4,5-sobni, oko 120 kvadrata) plaćamo 2.400 CHF što je skoro polovina moje plate. Stan naravno iznajmljujemo. Moja supruga takođe radi, ali samo dva dana nedeljno, jer bismo samo sa jednom platom mogli da preživimo, ali sa dosta odricanja i štednje“.
Kada govori o troškovina života i cenama hrane, kaže:
„Cene hrane, kao i uostalom svega drugog, su u odnosu na Srbiju dosta veće. Otprilike, bar peti deo jedne plate mora da se odovoji da bismo se hranili normalno. Ostale stavke, kao što su obavezno zdravstveno osiguranje, struja, voda, telefon, internet, automobil, itd. opterećuju dosta kućni budžet i oduzimaju skoro trećinu primanja“,
Govoreći o zdravstvenoj zaštiti, napominje da u Švajcarskoj svi imaju pravo na lečenje, a pored obaveznog zdravstvenog osiguranja postoji i neobavezno, dodatno, koje omogućava još kvalitetniju zdravstvenu zaštitu.
Naš sunarodnik Dj.K. prilično skupo plaća usluge jaslica za svoju decu, ali se već od navršene četvrte godine života deca obavezno i besplatno zbrinjavaju u vrtićima.
Rezime koji je naš sunarodnik izneo izgleda ovako:
„Uslovi za život u Švajcarskoj su zaista povoljni, ljudi možda nisu toliko otvoreni, ali su prijatni, vreme je umereno kontinentalno, što znači da se u svakom godišnjem dobu može uživati. Kultura i socijalne veze su prisutni, samo je pitanje koliko čovek ima slobodnog vremena i želje na raspolaganju.“
Svojim iskustvima i zapažanjima dodaoje još jedno, koje, čini se, sažeto i precizno slika ovu zemlju:
„Švajcarsko razmišljanje, sve u minut, sve po protokolu…Tako i život – kvalitetan i bezbrižan, ali nekad bez ukusa, bez emocija i spontanosti“.
( izvor: B92 )
21. новембар 2017.
Irska je moja obećana zemlja
Za sve koji svoju poslovnu priliku traže izvan granica ove zemlje najčešće opredeljenje su Nemačka, Austrija i bliže destinacije. Odatle svakodnevno stiže najviše ponuda, informacija i konkretnih iskustava. O Irskoj slušamo manje i redje, pa se zato čini da iskustvo čoveka koji ima dobar posao u Irskoj može biti značajan podstrek i putokaz kojim putem poći.
Medju petnaestak hiljada Hrvata koji su tokom poslednje četiri godine otišli u Irsku, je i Bobo Bogojević, magistar političkih nauka koji dve godine radi u Irskoj, posle trogodišnjeg čekanja na posao u Hrvatskoj. U Irskoj radi kao radnik obezbedjenja i ima neto zaradu od dve hiljade evra.
Njegovo iskustvo govori da je posao u Irskoj lakše naći kada si već tamo, jer potencijalni poslodavac očekuje da se već naredni dan po upućenom pozivu odazove. Drugo važno zapažanje je da posla u Irskoj ima za sve koji žele da rade. No, nije realno očekivati da to odmah bude posao u kancelariji ili isključivo ono za šta ste se pripremali i školovali.
Napominje, takodje, da se za svaki posao u Irskoj zahtevaju posebni sertifikati. Tako se posle nostrifikacije diplome treba pripremiti i položiti dodatne ispite, čime bi se obezbedio traženi sertifikat.
Kada je u pitanju smeštaj, Bobo, koji živi u gradiću pedesetak kilometara udaljenom od Dablina, savetuje onima koji bi da potraže posao u Irskoj, da se registruju na “Homestay” ili “Airbnb” i tako reše 2 do 3 nedelje početnog smeštaja. Ti stanodavci daju dokaz da imate irsku adresu, što je vrlo značajno kod apliciranja za posao u Irskoj.
Visina stanarina i komunalnih troškova zavisi od vrste smeštaja i dela Irske u kome se nalazi. Dablin je ubedljivo najskuplji. Bobo stanuje u dvosobnom stanu sa stanodavcem ( ima svoju sobu i na raspolaganju ceo stan), za koji plaća mesečno 350 evra, zajedno sa režijskim troškovima.
„Zaboravite strah da nećete pronaći posao ako se ne radi o Dablinu ili Korku. Ako niste izbirljivi i ako ste spremni da zamenite svoj bivši kancelarijski posao u Hrvatskoj za rad u prodavnici, benzinskoj pumpi, šoping centru, skladištu, fabrici ili u ugostiteljstvu, posao ćete naći i van Dablina“, kaže Bogojević, a savetuje svima da pripreme različite biografije za različite poslove.
Podvlači još jednom da je život u Dablinu preskup, ali zato u svakom mestu u Irskoj koje ima preko 7.000 stanovnika, znate da posla ima, a kupovna moć je poprilična.
Naravno, znanje engleskog jezika je neophodno, bar na osnovnom komunikacijskom nivou.
( izvor: Planeta/Kurir )
7. новембар 2017.
Nemačka i Nemci iz mog ugla
Privlačnost koju Nemačka ima i zbog koje je posao u Nemačkoj u fokusu najvećeg broja stranih radnika, posebno onih sa Balkana, proističe iz stalno prisutnog trenda snažnog privrednog rasta ove zemlje. Tako u svakom času Nemačka izražava tražnju za stručnim, kvalifikovanim radnicima raznih profila, koje očekuje pristojna zarada, dobri uslovi rada, u stabilnom i sigurnom okruženju.

Uz ovaj pozitivni trend, postoji i drugi, negativni, a odnosi se na rezultate istraživanja u kojoj je meri Nemačka privlačna za život i rad stranim radnicima. Za sve koji su pred važnom odlukom kuda krenuti i kako graditi karijeru, od značaja mogu biti rezultati istraživanja koje je sprovela minhenska firma InterNations, pod nazivom Expat insider 2017, na uzorku od 12.000 ispitanika, stranih radnika u Nemačkoj.

Ovo istraživanje obuhvata različite aspekte, kao što su kvalitet života, privikavanje na novu sredinu, poslovno okruženje, porodični život, finansije. I Nemci se nisu proslavili! Dobro ocenjeno tržište rada i poslovne okolnosti nisu doprinele popravljanju imidža Nemačke, već je ona nazadovala na listi najprivlačnijih zemalja za život.

Šta se to zamera Nemakoj i Nemcima? Ekspate, kako se popularno nazivaju stručni, kvalifikovani radnici iz inostranstva, uz zadovoljstvo kvalitetom života u Nemačkoj, ocenjuju da gostoljubivost nije odlika Nemaca, pa je prilagodjavanje stranaca na novu sredinu teško i dugotrajno.

Rezultati navedenog istraživanja su pokazali da je čak 70% ispitanika Nemce opisalo kao “rezervisane ”, zbog čega se retko i teško uspostavlja bliskost i stiče prijateljstvo. A da distanciranost stvaraju Nemci potvrdjuje podatak da Nemci teško grade prijateljske odnose i kada se oni, Nemci nadju u tudjoj zemlji.

Uz ovakve osobine Nemaca, ekspate veoma često ističu težak nemački jezik, koji predstavlja ozbiljnu prepreku lakšem prilagodjavanju stranaca. Dodaju da Nemci često ne sakrivaju netrpeljivost kada čuju strani akcenat, kao i da ih zabrinjava veća zastupljenost engleskog jezika.

Pored Nemačke, ispitanici su slično ocenili kao manje pristupačne zemlje i Austriju, Švajcarsku i zemlje sa Skandinavskog poluostrva.

Sprovedeno istraživanje pokazalo je da su ekspate kao najprivlačniju zemlju odabrale Bahrein, iza kojeg su se našle Kostarika i Meksiko. Ove zemlje su stekle naklonost stranih radnika zahvaljujući prijatnoj klimi, gostoljubivosti ljudi i ravnoteži koja postoji izmedju kvaliteta života, posla, prilagodjavanja na novu sredinu. Mnogima je od velikog značaja bila činjenica da im je za normalno funkcionisanje bio dovoljan engleski jezik.

( izvor: Mondo / Dojče vele)
14. септембар 2017.
KAKO JE ŽIVETI i RADITI U LUKSEMBURGU?
Velika većina onih koji su, sledeći sva uputstva bezuspešno tragali za dobrim poslom u svojoj zemlji, usmerila je traganje ka razvijenom svetu. Iz mnogo razloga, većina njih svoja nadanja i očekivanja vezuje za Nemačku, Austriju. Posao u Luksemburgu i život u toj zemlji, uglavnom, je nepoznanica, ali to nikako ne znači da je nezanimljiva za naše radnike.
Iako je Luksemburg vrlo mala zemlja sa oko 600.000 stanovnika, visoko je pozicionirana na listi najrazvijenijih zemalja Evrope. Sasvim razumljivo, ako se zna da Luksemburg ostvaruje bruto društveni proizvod od 14 milijardi dolara godišnje, odnosno oko 40.000 dolara po glavi stanovnikaa, a što je svrstava medju najbogatije zemlje na svetu.
Ko, zaptavo, čini stanovništvo ove zemlje, odnosno radnu snagu?
Zvanični podaci kažu da gotovo 30% ukupnog stanovništva Luksemburga čine stranci, pripadnici 180 različitih nacija. Zanimljivo je da čak 43% stanovnika nisu državljani Luksemburga, a samo 15% stanovnika ima pretke Luksemburžane.
Ovde treba istaći da svako jutro na posao u Luksemburg stiže gotovo 100.000 radnika iz Belgije, Nemačke i Francuske. Zahvaljujući odredbama radnog zakonodavstva Luksemburga, useljenici su radno- pravno i socijalno potpuno izjednačeni sa domaćim radnicima. Poreska politika i relativno visoke prosečne zarade privlačne su i za radnike razvijenih zemalja.
Precizne podatke o broju radnika sa prostora bivše Jugoslavije koji rade u Luksemburgu nije lako dobiti.Zna se da su migracije u tom pravcu počele još pedesetih godina prošlog veka, kada su u Luksemburg odlazili najčešće pomoćni radnici u gradjevinarstvu. Podaci iz 1989.godine govore da je bilo oko 2000 radnika iz SFRJ koji su radili u Luksemburgu.
Ratna previranja sa početka devedesetih podstakla su nove izbeglice. Najpre su izbegli mladi iz Hrvatske i Srbije, a ubrzo su njihovim stopama krenule izbeglice iz Bosne i Hercegovine. U Ministarstvu spoljnih poslova Luksemburga kažu da je tada ušlo u Luksemburg oko 3.000 izbeglica. Krajem devedesetih njima se priključilo oko 5.000 izbeglica sa Kosova. A medju sada prispelim zahtevima za traženje azila u Luksemburgu, ima i onih koje upućuju Romi iz Srbije.
Treba napomenuti da, za razliku od prvih migracija u Luksemburg kada su odlazili niže obrazovani radnici, kasnije su se na taj korak odlučivali inženjeri, arhitekte, profesori i drugi visokoobrazovani kadrovi.
U kojoj je meri posao u Luksemburgu atraktivan i koliko se može zaraditi, dovoljno rečito govori podatak da je minimalna zarada u Luksemburgu 2.000 evra. Svako poredjenje sa minimalnom zaradom u Srbiji teško da ima smisla.

Izvor: Kurir.rs
4. септембар 2017.